Šta je Kus kus i zašto bi trebalo da se nađe na našem tanjiru

Ishrana

Za sve one koji se pitaju šta je kus kus, najjednostavniji odgovor bi bio da je to najmanja namirnica na svetu, koja se može koristiti kao zamena za testenine i pirinač, koja se istovremeno ističe i bogatstvom ukusa i jednostavnom pripremom, može se poslužiti i kao prilog i kao sastavni deo glavnog jela, a ide dobro i sa povrćem i sa mesom, sa plodovima mora ili svim vrstama ribe. Iako se, možda, ne stiče takav utisak, kus kus je zapravo drevna namirnica, svoje poreklo vuče iz severne Afrike, tačnije iz regije Magreb, i već vekovima je sastavni deo tradicionalnih kuhinja u Libiji, Maroku, Alžiru, Tunisu i Mauritaniji, a zahvaljujući svom kulturnom značaju zaštićena je od strane UNESCO-a.

Kako se pravi kus kus

Najveći broj ljudi je ubeđen da je kus kus zapravo žitarica, što nije tačno, ali je sasvim razumljivo, jer njegov konačni oblik podseća na kuglice, pa tako može asocirati na neku egzotičnu žitaricu. Kus kus se dobija tako što se od krupice durum pšenice dobija griz, koji se pomeša sa vodom i dobije pasta koja se kružnim pokretima oblikuje u kuglice. Tradicionalni način pripremanja kus kusa je podrazumevao veoma dugačak proces parenja i razdvajanja na granule; kuglice koje su oblikovane ručno i potom ostavljane na suncu da se osuše.

Vrste kus kusa

Kus kus se danas jede u celom svetu, a postoje 3 osnovne vrste:

Libanski kus kus ima zrnca koja spadaju među najkrupnija, veličine skoro kao leblebije, a naziva se još i moghrabieh. Pošto jelima dodaje strukturu i obogaćuje ukus, najčešće se može naći u salatama ili supama, ili se, kako bi se njjegov ukus obogatio i zaokružio, priprema sa dodatkom aromatičnih začina kao što su korijander, cimet i kim. U klasičnoj libanskoj kuhinji kus kus će uglavnom biti poslužen uz jagnjetinu ili piletinu, a društvo će mu praviti leblebije i karamelizovani luk.

Izraelski kus kus je nešto manji od libanskog, otprilike kao manje zrno bisera, naziva se još i ptitim, i takođe se, kao i libanski, najčešće sreće u jelima koja se služe i konzumiraju topla, kao i u salatama. Zbog specifične strukture, kao i veličine, smatra se jednim od najsvestranijij sastojaka izraelske kuhinje, jer odlično upija ukuse soseva i arome začina, a inače je popularizovan kao alternativa za pirinač sredinom dvadesetog veka. Najčešće se priprema tako što se ili obari u bujonu ili proprži na maslinovom ulju sa dodatkom začina i povrća.

Marokanski kus kus ima najsitnija zrna od sve tri vrste, zbog čega se smatra i najfinijim. Pošto se veoma kratko kuva, odličan je sastojak za jednostavna jela koja se brzo pripremaju, a uglavnom se ta priprema vrši parenjem, čime se postiže lagana tekstura. Uglavnom se poslužuje kao prilog uz meso, različite soseve ili povrće. U tradicionalnim marokanskim jelima se često kombinuje sa jagnjetinom ili suvim voćem, a kako bi se postigli boja i miris koji su specifični za ovu kuhinju, dodaju mu se cimet, šafran i kurkuma.

Zašto je dobro jesti kus kus i ko bi sve trebao da ga jede

Kada je u pitanju kus kus, kalorije su ono što zanima većinu ljudi koja ga istražuje i razmišlja o tome da ga uključi u ishranu. Počnimo zato od toga kao prvog razloga, jer je u pitanju izuzetno niskokalorična namirnica, koja je veoma bogata vlaknima, zbog čega je nutricionisti često uključuju u dijete. Zahvaljujući malom broju kalorija moguće je pojesti veću količinu, a ipak mršaviti, dok vlakna efikasno stvaraju osećaj da smo siti i smanjuju potrebu za češćim obrocima. Porcija od 100 g kuvanog kus kusa sadrži 112 kalorija.

Osim toga što pomaže da smršamo, kus kus nam pomaže i da unesemo dovoljno biljnih proteina, koji osim što čine petinu našeg organizma i učestvuju u skoro svakom metaboličkom procesu, smanjuju i rizik od srčanih bolesti i moždanog udara, a takođe su i nezamenljivi u veganskoj i vegetarijanskoj ishrani. Vlakna kojima je bogat utiču na apsorpciju šećera i čine je sporijom, čime se stabilizuje nivo šećera u krvi .

Jedna od najvažinijih odlika kus kusa je da sadrži antioksidanse, a posebno je bogat selenom i vitaminom E. Selen je inače veoma snažan antioksidans, veoma važan za neometan rad štitne žlezde, jer joj pomaže optimalnoj proizvodnji hormona i štiti je od oštećenja. Jedna porcija ove namirnice sadrži više od polovine potebnog dnevnog unosa selena, neophodnog za neutralisanje slobodnih radikala, koji oštećuju ćelije i mogu biti okidači za pojavu različitih bolesti i hroničnih stanja.

Selen inače pomaže u smanjenju rizika od pojave karcinoma, jer je tokom više desetina studija koje su uključivale nekoliko stotina hiljada ispitanika utvrđeno da visok nivo selena štiti organizam od različitih vrsta karcinoma. Tu nije kraj benefitima po organizam, jer pored svega pomenutog, selen iz kus kusa takođe pomaže u jačanju imuniteta, jer spušta nivo oksidativnog stresa organizma i umanjuje upalne procese, a pomaže i u regenerisanju vitamina E i vitamina C, čime se dodatno ojačava imuni sistem.

Vlakna u kus kusu pomažu u održavanju balansa crevne flore, pospešuju rast bakterija koje su dobre za zdravu probavu i smanjuju rizik od pojave hemoroida.

Ko možda ipak ne bi trebalo da ga jede

Koliko god da je korisna i praktična namirnica, ipak postoje i oni kojima kus kus ne bi prijao i koji bi trebalo da njegov unos ili ograniče ili ga skroz izbace iz ishrane. Tu na prvom mestu spadaju osobe koje su osetljive na gluten, jer se griz od kog se pravi dobija iz durum pšenice, koja sadrži visok procenat glutena, a takođe bi trebalo da ga izbegavaju i svi oni koji imaju celijakiju. Kus kus se, u veći količinama i učestalo, ne preporučuje ni osobama s dijabetesom, jer iako kao deo uravnotežene ishrane može da utiče na uravnoteženje nivoa šećera u krvi, istovremeno je i bogat ugljenim hidratima, zahvaljujući kojima se može lako desiti da nam ’’skoči’’ šećer. Ukoliko postoji bilo kakva sumnja ili nedoumica, jedan kraći razgovor sa lekarom ili nutricionstom bi trebalo da pruži jasnu sliku o tome da li bismo, koliko često i u kojim količinama trebali da ga konzumiramo.