Insulinska rezistencija - ishrana i prevencija

Zdravstveni problemi

Žlezdani organ koji je smešten iza želuca u narodu je poznat kao gušterača, a u medicini preovladava naziv pankreas. Gušterača luči prirodni hormon koji se naziva insulin. Njegova uloga ogleda se u pomaganju telesnim ćelijama u procesu metabolisanja glukoze (ubacivanja šećera u ćeliju) kako bi se pretvorila u energiju. Insulin deluje na gotovo sve ćelije u organizmu i učestvuje u većini metaboličkih procesa. Tako na primer, reguliše funkcije mozga koji za sve svoje aktivnosti koristi isključivo glukozu. Ukoliko se javi otpornost odnosno rezistencija na insulin pankreas nastavlja sa proizvodnjom dovoljne količine insulina, ali van fizioloških okvira, koji se ipak ne može efikasno iskoristiti. Povećanje lučenja ovog hormona vodi ka patološkim stanjima u organizmu.

Sa pojavom insulinske rezistencije povećava se rizik od nastanka dijabetesa tipa 2 i predijabetesa. Reč je o poremećaju biološkog odgovora na insulin u kojima ćelije ne mogu adekvatno da odgovore na stimulaciju pomenutog hormona koji samim tim ne može da obavi svoje fiziološke funkcije. To za posledicu ima povećano apsorbovanje glukoze u krvi, umesto da se taloži u ćelijama.

Drugim rečima kod insulinske rezistencije nije moguće adekvatno ispoljavanje insulinskog dejstva što povlači veće potrebe za ovim hormonom, te dolazi do njegove povećane koncentracije u krvi, kako bi organizam dao normalan biološki odgovor.

Možda vas zanima i magnezijum u hrani.

Simptomi insulinske rezistencije

Insulinska rezistencija se može pretpostaviti po nekim simptomima kao što su: pojačana glad, povećana želja za unosom koncentrovanih ugljenih hidrata, zatim lako i brzo dobijanje na telesnoj težini uz teško mršavljenje, te gojaznost sa indeksom telesne mase većim od 25, mrke izrasline kože na vratu i ispod pazuha koja visi poznate kao acanthosis nigricans, debljina koja je fokusirana i nataložena u najvećem broju slučajeva u abdominalnom predelu (struk, stomak, neretko i zadnjica), javlja se učestala pospanost i zevanje posebno nakon obroka, te hronični osećaj umora i nedostatka energije, zatim slabija koncentracija, bezvoljnost i zaboravnost.

Insulinska rezistencija može pogoditi svakog i javlja se u svim starosnim dobima. Zbog češće učestalosti kod starijih i gojaznijih pacijenata javlja se zabluda da mršavi i mladi ne mogu da obole od ovog poremećaja. Insulinska rezistencija se može javiti i kod dece, adolescenata, mladih gojaznih, zatim kod pacijentkinja sa policističnim jajnicima, pacijenata sa intolerancijom glukoze i obolelih od dijabetesa tipa 2.

Uzroci insulinske rezistencije

Uzroci insulinske rezistencije su genetski faktori, gojaznost, hormonski poremećaji, neadekvatna fizička aktivnost, upotreba određenih lekova i metabolički sindrom. Stresni način života je jedan od faktora koji može doprineti nastanku insulinske rezistencije. Treba imati u vidu da se pod stresom podrazumeva ne samo doživljeni psihički stres, već i stres izazvan ishranom koja je bogata rafinisanim ugljenim hidratima.

Možda vas zanima i prolaktin.

Dijagnostikovanje

U ambulantnim uslovima dijagnoza insulinske rezistencije se postavlja pre svega određivanjem sinteze kliničkih faktora: indeksa telesne mase, obima struka i uzrasta, te određivanjem lipidskog statusa u krvi, merenjem krvnog pritiska, određivanjem glikemije i insulina našte.

Detaljnije ispitivanje insulinske rezistencije sprovodi se u hospitalnim uslovima. Bolničko ispitivanje obuhvata test tolerancije na insulin, suprecioni test insulina, glikozni klamp i minimalni model, kao i ultrazvuk abdomena koji ima za cilj određivanje postojanja masne jetre u insulinskoj rezistenciji.

OGTT test

OGTT test ili Oral Glucose Tolerans Test je skraćenica koja označava oralni glukoza test tolerancije i otkriva sposobnost preuzimanja glukoze u organizmu. Koristi se u svrhu dijagnostikovanja poremećaja u metabolizmu tj. otkriva kako telo metabolizuje šećer. OGTT testom meri se nivo glukoze pre i nakon oralnog konzumiranja napitka koji sadrži određenu količinu glukoze (kod trudnica 100g, kod odraslih 75g, dok kod dece koncentracija glukoze iznosi 1,75g/kg).

Za OGTT test je karakteristično da se izvodi u jutarnjim satima (između 7 i 9 h) našte, uz uobičajenu fizičku aktivnost i konzumiranje hrane u prethodna 3 dana. 12 h pre testiranja pacijent ne sme da puši, jede i bude fizički aktivan. Trajanje testa iznosi 2 do 3 sata. Za to vreme vrše se 4 venepunkcije kod trudnica, dok se kod ostalih pacijenata krv vadi 2 puta.

Rezultati koji nakon 120 minuta imaju vrednosti koncentracije glukoze niže od 7,7 mmol/L ukazuju da je metabolizam glukoze zadovoljavajuć – normalna tolerancija. Vrednosti između 7,8 i 11,1 mmol/L ukazuju na intoleranciju glukoze. Dok vrednosti više od 11,1mmol/L postavljaju dijagnozu šećerne bolesti (neretko se nakon određenog vremena vrši verifikacija i ponavljanje nalaza).

Referentne vrednosti insulina se kreću između 2,6 i 24,9 ulU/mL (početni do 10 ulU/mL, idealno oko 6 ulU/mL).

OGTT test se preporučuje kod sumnji na dijabetes melitus, gestacijski dijabetes, pacijentkinja sa sindromom policističnih jajnika, kod pacijenata sa graničnim vrednostima nivoa glukoze, te onih sa retinopatijom, neuropatijom i nefropatijom nepoznatog uzroka.

Pored OGTT testa u zavisnosti od mišljenja lekara i dijagnostičke svrhe rade se i OGTT test sa insulinemijama, HbA1c test kojim se procenjuje prosečni nivo glukoze u protekla 2 do 3 meseca, te određivanje glukoze u krvi našte, određivanje fruktozamina i nivoa glukoze u bilo kom trenutku.

Insulinska rezistencija i trudnoća

Insulinska rezistencija podjednako pogađa oba pola. Ovo stanje se javlja i kod pacijentkinja koje imaju sindorm policističnih jajnika. Može da dovede do poremećaja nivoa testosterona kod žena, koji može da zaustavi ovulaciju i proizvodnju drugih hormona značajnih za začeće.

Povećanje nivoa insulina može dovesti do disbalansa određenih hormona u vidu njihovog slabijeg lučenja, a to su: folikulostimulišući (FSH) i luteinizirajući hormon (LH), te estrogen i progesteron.

Za trudnice je karakterističan tzv. gestacijski dijabetes, koji predstavlja jednu od najčešćih komplikacija u trudnoći i pogađa svaku 6. ženu. Reč je o povišenom nivou glukoze tokom drugog stanja. Trudnicama može biti potrebno i do 3 puta više insulina. Pouzdan uzrok gestacijskog dijabetesa još uvek nije poznat. Sumnja se da ga izazivaju hormoni iz posteljice koji blokiraju insulin majke što dovodi do povećang, ali nedovoljnog lučenja insulina koji organizam trudnice ne može potpuno iskoristiti. Tako dolazi do hiperglikemije.

Gestacijski dijabetes može izazvati makromaziju – taloženje masti koje dovodi do rađanja gojazne bebe, ali i problema sa disanjem usled povećanog lučenja insulina kod novorođenčeta (odnosno smanjenog nivoa šećera u njegovoj krvi). Gojazna beba može biti teže doneta na svet, uz mučan porođaj koji za posledicu može imati oštećenja ramena.

Insulinska rezistencija i mršavljenje

Klinička praksa ukazuje da veliki broj gojaznih ima problem sa insulinskom rezistencijom i dijabetesom. Većina njih nije ni svesna da ima insulinsku rezistenciju. Te se iscrpljuje držanjem dijeta koje nikud ne vode. Teško se oslobađaju suvišnih kilograma i još brže ih vrate. Izgubljeni kilogrami sa sobom nose i mišićnu masu, vitalne sastojke i enzime. Kilogrami se vraćaju u obliku masti, organizam se iscrpljuje i sve to vodi u jedan začarni krug a svaki sledeći pokušaj da se linija dovede u red rezultira bržim odustajanjem.

Pored umerene i odgovarajuće ishrane koja se savetuje kod insulinske rezistencije, neophodna je adekvatna i redovna fizička aktivnost. Budite realni i ne stremite brzim gubicima kilaže. Odredite cilj i jasno definišite put ka njemu. Lekari preporučuju smanjenje vremena provedenog u sedećem ili ležećem položaju, na konto povećanja vremena provedenog u šetnji i drugim fizičkim aktivnostima.

Možda vas zanima i blitva.

Ishrana za insulinsku rezistenciju

Danas je većina ljudi rezistentna na insulin u određenoj meri. Razlika je samo u nivou. Razloge treba potražiti ne samo u modernom načinu života kojim dominira stres, već i u jednoj od glavnih odlika savremene prehrambene industrije – reč je o skrivenom šećeru. Retki su proizvodi koji u sebi ne sadrže šećer kao dodatak, u različitim oblicima.

Što više konzumiramo rafinisanu, industrijski obrađenu hranu, u našem krvotoku će biti sve više insulina. To za posledicu ima sve manju reakciju ćelija na njega, sa protokom vremena tj. sa starenjem ovo postaje izraženije.

U rafinisane ugljene hidrate spadaju: šećer u bilo kom obliku, konditorski proizvodi, beli hleb, gazirani i negazirani sokovi sa dodatkom šećera, hemijski tretirana hrana, kao i sve namirnice pržene na ulju. Treba zaboraviti i na namirnice sa visokim glikemijskim indeksom kao što su: banana, kruška, bundeva, ananas, dinja, kukuruz, urme, beli pirinač, smokve, grožđe, lubenica, krompir, musli, margarin, pivo itd.

Nasurot tome preporučuje se hrana bogata vlaknima, proteinima i zdravim mastima sa niskim glikemijskim indeksom: posna riba, piletina, integralne žitarice, mahunarke, semenke, koštunjavi plodovi, kelj, blitva, šargarepa, kupus, karfiol, brokoli, krastavac, paprika, korenasto povrće, spanać, zelena salata, orašasto i niskoglikemijsko voće itd. uz umereni dodatak hladno ceđenih ulja.

Vrlo je štetan povećan broj međuobroka koji mogu prouzrokovati konstantno lučenje insulina što dovodi do iscrpljivanja ćelija pankreasa.

Insulin je veoma korozivan. S obzirom da prolazi kroz krvne sudove dolazi do njihovog oštećenja. Svi krvni sudovi su obloženi endotelom, jednoslojnim ćelijskim prekrivačem, koji ima protektivnu ulogu. Ubrzo po oštećenju endotela, trombociti pokrivaju defekat tankim slojem. Što povećava rizik od nastanka ishemijskih oboljenja. Osetljivost tkiva na insulin može se povećati fizičkom aktivnošću i dijetom.

Preporučujemo:

Lečenje

Lečenje insulinske rezistencije podrazumeva kombinaciju promene životnog stila koja se pre svega ogleda u promeni ishrane. „Novi jelovnik“ karakteriše potpuno „brisanje iz sećanja“prostih ugljenih hidrata. Savetuje se smanjenje količine unete hrane, promena njene vrste i sastava.

Lečenje obuhvata i adekvatnu fizičku aktivnost i upotrebu odgovarajuće od strane stručnog lica prepisane terapije, koja ima za cilj poboljšanje dejstva insulina u perifernim tkivima, jetri, masnom tkivu i mišićima.

Lek koji se najčešće koristi u borbi protiv insulinske rezistencije je metformin, na tržištu poznatiji kao: gluformin, glukofaž, siofor itd. Dobijaju se isključivo na lekarski recept i primenjuju se uz doktorski nadzor. Dešava se da su propraćeni nus pojavama kao što su: dijareja, mučnina i vrtoglavica.

Prevencija insulinske rezistencije možda se najbolje opisuje u jednoj reči, a to je umerenost. Prevencija podrazumeva: umereno bavljenje fizičkom aktivnošću, održavanjem idealne telesne težine, zatim održavanjem indeksa telesne mase u referentnom opsegu koji treba da iznosi između 19 i 25 kilograma po metru kvadratnom. Uspešne prevencije nema bez redukcije ishrane koja pre sevga podrazumeva smanjenje namirnica sa visokim glikemijskim indeksom i trans mastima. Još jedan faktor je vrlo značajan kod prevencije insulinske rezistencije, reč je o vremenu tj. periodu između dva obroka koji treba da iznosi između 4 i 4 i po sata.